šta je anksioznost

Šta je anksioznost, koji su simptomi i kako je pobediti

Prema definiciji anksioznost je stanje koje jeste reakcija pojačanog straha, koja je opisana kao nekontrolisana, preterana i pre svega „unutrašnja“.

Veoma je važno da se razlikuje strah od osećaja anksioznosti, kao i pojmovi depresije i paničnih napada, mada su svi ovi poremećaji usko povezani.

Šta je anksioznost – medicinska definicija poremećaja u psihijatriji

Kako je napred i navedeno, anksioznost je osećaj neracionalnog i preteranog straha na realnu ili nerealnu stimulaciju, koji se manifestuje određenim fizičkim simptomima.

Naime, sam termin po psihijatrijskim tumačenjima podrazumeva zapravo nesvesno iščekivanje neke opasnosti, što stvara napetost i neprijatne senzacije.

Ono što jeste osnovna razlika između osećaja straha i anksioznosti je u tome da je strah prisutan kada je opasnost realna i neposredna pretnja.

Sa druge strane, anksioznost predstavlja iščekivanje i strepnju da će se neki događaj odnosno opasnost dogoditi u bližoj ili daljoj budućnosti.

Upravo zbog toga psiholozi smatraju da anksiozan poremećaj predstavlja uvod u panični napad odnosno u depresiju.

Naime, dešava se da se ovakav poremećaj javlja kada strah ne mora realno da postoji, odnosno kada je „projektovan“ i nerealan.

Psiholozi veruju da je anksioznost prostije rečeno osećanje preteranog ili prenaglašene uplašenosti, koji se iz takvog razloga i nazivaju patološkim.

Anksioznost simptomi i kliničke manifestacije

simptomi anksioznosti

Iako je jasno da se prema već navedenim informacijama radi o patološkom poremećaju neosnovanog straha i iščekivanja, postoje jasni telesni simptomi anskioznosti.

Osnovna podela manifestacija anksioznog poremećaja jeste na one psihološke (oni jasno zahtevaju psihoterapijski pristup), kao i fizičke simptome.

Naime, pre svega istraživanja spominju sledeće simptome koji prate anksioznost:

1) Psihološki simptomi anksioznosti:

  • emocionalni poremećaji – panični napadi; osećanje preterane strahote; osećanje nelagodnosti;
  • osećaj nemira; gubitka kontrole ponašanja i rezonovanja; oslabljene kognitivne sposobnosti;
  • poremećaj pažnje i sposobnosti fokusiranja odnosno koncentracije.

2) telesni odnosno fizički simptomi anksioznosti su:

  • nesanica;
  • bolovi u želucu; mučnina; povraćanje; gorušica;
  • mišićna napetost; grčevi; bolovi u mišićima;
  • osećanje opšteg umora i bezvoljnosti;
  • osećanje otežanog disanja (dispnea); „žeđ za vazduhom“; plitko i ubrzano disanje;
  • osećaj gušenja; lupanje srca (palpitacije); ubrzan puls;
  • zujanje u ušima (tinitus); vrtoglavica; glavobolja; poremećaji svesti;
  • jeza; drhtavica; preznojavanje (stanja da se snizi pojačana produkcija energije i spreči skok telesne temperature).

Ono što jeste bitna napomena, kada je u pitanju postavljanje dijagnoze bolesti anksioznosti, jeste da se svi navedeni simptomi ne moraju ispoljiti.

Naime, može se desiti da se ispolje samo neki od navedenih manifestacija, bilo istovremeno ili da slede jedan za drugim.

U prilog tome govori i činjenica da je nužno uzeti pažljivu anamnezu od pacijenata kod kojih se sumnja na ovakav problem, jer izolovan simptom može navesti na pogrešnu dijagnozu.

Naime, ako se jave samo palpitacije (lupanje srca), ili aritmije, one mogu da se pogrešno istumače kao neki kardiološki poremećaj, i da se anksioznost zanemari.

Uobičajena klinička slika anksioznog poremećaja

Pre svega je bitno da se shvati da anksiozni poremećaj ne mora da bude „nekontrolisan“ te da strepnja može da ima i svoju realnu osnovu, koja je poznata kao „trema“.

Naime, osećaj intenzivnog straha, koji se tumači kao patološki, nastaje u nekim stanjima koja su praćena preteranom reakcijom organizma bez osnova.

Sa druge strane ako se javlja učestali ili previše intenzivan osećaj uplašenosti zbog nekih „uobičajenih“ događaja i situacija, onda je situacija ozbiljnija.

U medicini je poznato stanje pod nazivom „fight or flight“, kada organizam reaguje na neke neprijatne senzacije po principu „bori se ili beži“.

U obe navedene situacije, organizam aktivira odbrambene mehanizme, koji podrazumevaju aktiviranje hormona, citokina, krvotoka, nervnih impulsa.

Kako je za dve navedene situacije potrebno da se organizam pripremi, potrebno mu je zbog ubrzanog rada srca i više kiseonika, te sledstveno dolazi do ubrzanja disanja.

Sledstveno dolazi prema istraživanjima i do ubrzanja rada srca, kao i do ubrzanja pulsa i porasta arterijskog krvnog pritiska.

Sve navedene promene u organizmu jesu normalne i odbrambene reakcije da se izvrši prilagođavanje na novu vrstu psihološkog stimulusa.

Kada se desi telesni i/ili psihički nadražaj, kiseonik se putem krvi prenosi do mozga i ostalih vitalnih organa, koji treba da stvore energiju za reakciju.

Normalna je pojava da se u stanju anksioznosti dešava bledilo i hladnoća ekstremiteta i onih delova tela gde je krv „manje potrebna“ u odnosu na vitalne organe.

Takođe se dešava da se oni mehanizmi u metabolizmu, a koji nisu u datom momentu od značaja, usporavaju, kakav je slučaj sa radom creva, lučenjem pljuvačke i slično.

Zato i ne čudi da se događa da su u anksioznom poremećaju od simptoma značajni suvoća usta, usporena perilstatika, hladne ruke i noge, bledo lice.

Koje su vrste anksioznog poremećaja u psihijatriji

Generalno gledano, rađena su brojna istraživanja i studije na temu anksioznosti kako naše tako i strane, koje pokušavaju da bliže pojasne ovaj problem.

Prema pomenutim izvorima, ima nekoliko tipova anksioznosti, i to su šest osnovnih vrsta ovog poremećaja:

  1. Panični poremećaj – kao najblaži oblik anksioznosti koji je njegova posledica ili po nekima posebna vrsta;
  • Generalizovani anksiozni poremećaj – osećanje koje je intenzivnije od prethodno pomenutog, kada se dešava preterana psihološka reakcija, i kada se može lako preći u depresiju;
  • Socijalna anksioznost (socijalna fobija) – koja se dalje deli u generalizovanu i negeneralizovanu zavisno od same socijalne situacije;
  • Agorafobija – posebna vrsta gde se javlja iracionalni strah (fobije) koji jeste nastao kao rezultat prethodne neracionalne reakcije na neki panični napad ili traumu;
  • Prosta (jednostavna) fobija – predstavlja lakši oblik poremećaja koji ima pojačanu uplašenost od samo jedne određene situacije/objekta;
  • Opsesivno-kompulsivni poremećaj (OKP) – jeste najteži oblik anksioznosti, koji se manifestuje kako mu samo ime i kaže postojanjem opsesije i kompulsivnosti.

Panični poremećaj kao oblik anksioznog stanja

Po definiciji se panični napadi opisuju kao jedna forma nenadanih napada senzacije uplašenosti, koji se dešavaju akutno i naglo, bez „najave“.

Ovakav tip anksioznosti se zove još i anticipaciona anksioznost, te podrazumeva i prisustvo određenih psiholoških i fizičkih simptoma.

Karakteristika paničnih napada jeste u tome da se uplašenost kao emocija na neki stimulus razvija naglo i neočekivano, u roku od nekoliko sekundi i traje kratko.

Isto kako je naglo i počeo, nakon trajanja od nekoliko minuta, osećaj strahote opada u intenzitetu, ali osoba kada je uplašenost u maksimumu ima najizraženije simptome.

Naime, u toku paničnog napada, većina osoba ima strahotu od „neposredne smrti“, te projektuju da imaju neku tešku bolest ili stanje koje im ugrožava život.

Tako često u toku ove vrste anksioznog stanja, osobe strahuju da imaju infarkt, da će da se uguše, da će da izgube svest, da će „izgubiti razum“.

Ono što jeste karakteristika napada panike, je u tome da psihičke manifestacije prate i one telesne – lupanje srca; preskakanje srca; zamagljen vid; otežano disanje; mučnina.

Kako u ovakvim situacijama osoba počinje da diše na usta, kako bi „uhvatila vazduh“, dešava se nefiziološki proces koji vodi do osećaja vrtoglavice i čak i gubitka svesti.

Generalizovana anksioznost

Smatra se da je ova vrsta anksioznosti hroničnog karaktera, jer su psihološke i takođe telesne manifestacije prisutne tokom dužeg vremenskog perioda i/ili kontinuirane.

Naime, stalni osećaj strepnje, „slutnji“, zebnji od nekih uobičajenih situacija na dnevnom nivou, karakterišu ovaj tip anksioznog poremećaja.

Ono što jeste osnovni problem u ovakvoj vrsti poremećaja, jeste to da osoba ne uspeva da obavlja normalne aktivnosti, već je opterećena strahom i zebnjom.

Isto tako, generalizovana anksioznost se odlikuje činjenicom da se osećanja ne mogu kontrolisati svesno, te da se osoba u njima „utopljena“.

Veoma je važna napomena da ova vrsta anksioznosti, ukoliko traje predugo i ukoliko se ne leči, prelazi u takozvanu anksioznu depresiju.

Socijalna anksioznost

Kako i samo ime kaže, ovakav tip poremećaja je usko povezan sa socijalnim relacijama, odnosno sa situacijama koje su društveno determinisane.

Naime, osoba koja pati od ove vrste anksioznog poremećaja, ima stalnu strepnju od osude i/ili mišljenja drugih ljudi iz svog okruženja.

Kada se pomene podela socio-fobije, ona može biti generalizovana, kada postoji uplašenost i strepnja od negativne reakcije okoline u svakoj mogućoj situaciji.

Sa druge strane, kada je u pitanju negeneralizovana forma socio-fobije, osoba ima strah od samo određene situacije, ili od neke osobe /osoba iz okruženja.

Naime, ova druga podvrsta se naziva i prosta ili jednostavna anksioznost, jer se dešava samo u određenim društvenim situacijama, te izaziva „povlačenje u sebe“.

Agorafobija kao oblik anksioznosti

Ovakva vrsta anksioznog stanja podrazumeva strah odnosno paniku u tačno određenim obično prethodno doživljenim situacijama/relacijama.

Agorafobija nastaje onda kada se osoba povlači jer se ne ume sa nečim/nekim adekvatno izboriti ili svesno sa određenim stanjima suočiti.

Naime, u ovakvoj vrsti anksioznost dešava se „navala“ izraženih telesnih simptoma, jer se javlja uplašenost od posledica događaja a koji je iracionalan.

Osoba koja pati od agorafobije ima osećanje da će da se uguši, onesvesti, doživi smrt (moždani udar; infarkt), ili da će nešto da je povredi ukoliko se sa time suoči.

Pravilo pokazuje da je ova vrsta anksioznosti obično pridružena paničnim napadima, te da se oni i javljaju kao pojačanje osnovnog stanja.

Opsesivno-kompulsivni poremećaj kao najteža vrsta anksioznog stanja

Pre svega je ovakva vrsta poremećaja u psihijatriji tretirana kao veoma ozbiljno stanje, i radi se intenzivna psihoterapija da se ne razvije OKP sindrom.

Kada je sam poremećaj u pitanju, postoje opsesije, definisane kao misli koje se nameću protiv sopstvene volje, te izazivaju strah od toga da se i „ostvare“.

Impulsi koje u mozgu ove misli izazivaju su vrlo jaki, pa stvaraju uplašenost i paniku, i jasne prateće psihološke i telesne simptome anksioznosti u njihovoj „punoj snazi“.

Ako je u pitanju sama vrsta opsesivnih misli, one mogu biti različite sadržine, ali su uglavnom neprijatne i izazivaju uplašenost i osećanje nesigurnosti.

Drugi deo ove vrste anksioznog poremećaja, uključuje kompulsivne radnje, odnosno neka ponavljana ponašanja koja je nemoguće realno kontrolisati i prekinuti.

Naime, osoba ima potrebu da tačno određeni broj puta upali ili ugasi svetlo, da neke radnje vrši tako reći „ritualno“, u određeno vreme i na tačno definisan način.

Anksioznost kod dece

Pravilo je da je u dečijem uzrastu pojava anksioznosti vezana sa određenim fazama psiho-somatskog razvoja, i smatra se da se najčešće javlja u doba adolescencije.

Generalno gledano, kao i kod odraslih, tako je i kod dece u pitanju postojanje straha koji je jasno prenaglašen, te se različito ispoljava zavisno od uzrasta.

Naime, jasno je da se kod dece mlađe životne dobi javlja strah od mraka, od nepoznatih osoba, od „babaroge“, dok se kod starijih „vrsta stimulusa“ za uplašenost menja.

Naime, u uzrastu školskog deteta uobičajno je da se ono i socijalizuje, pa tu može postojati čitav niz faktora za stvaranje iracionalne panike.

Pedijatri smatraju da je zapravo anksioznost jedan sastavni deo sasvim normalnog i zdravog psihomotoprnog razvoja deteta, te ga često i ne posmatraju kao poremećaj per se.

Onda kada se dogodi da anksioznost deteta dovede do usporavanja njegovog razvoja, te mu postane problem koji ga sputava, tek se tada smatra da je stanje patološko.

Kako dete raste, tako se i vrste anksioznosti izjednačavaju sa onima koje su pomenute za odraslo doba, uz propratne psihološke i telesne manifestacije.

Zanimljiva je činjenica da se anksiozni poremećaj smatra najčešćom vrstom psihološkog defekta u adolescenata, posebno u slučaju „inhibicije ponašanja“.

Ono što jeste važno, a tiče se terapijskog pristupa anksioznom poremećaju u ovom uzrastu, jeste da se on mora lečiti pre svega psihološkim pristupom.

Problem predstavlja činjenica da zanemaren ili nelečen anksiozni poremećaj može da se nastavi u odraslo doba, te da poprimi hroničan tok ili da pređe u depresiju.

Terapija anksioznosti – kako pobediti anksioznost

kako pobediti anksioznost

Postoje u klasičnoj medicini dva osnovna pristupa u lečenju anksioznih poremećaja, zavisno od vrste i težine samog stanja.

Prvi je svakako medikamentni pristup, koji podrazumeva primenu lekova iz grupe antidepresiva – lorazepam; bromazepam; bensedin.

Studije novijeg tipa (https://onlinelibrary.wiley.com/doi/abs/10.1002/da.20734), navode da je odličan rezultat postignut lekovima poznatim kao selektivni inhibitori preuzimanja serotonina.

Kako su lekovi iz grupe depresora CNS-a skloni da dužom upotrebom stvaraju zavisnost, to se oni koriste samo u početku terapije, što je moguće kraće.

Drugi, ne manje važan pristup lečenju anksioznih poremećaja, jeste svakako psihoterapija, koja obuhvata mešoviti kognitivni i bihejvioralni pristup ovom stanju.

Većina stručnjaka iz oblasti medicine i psihologije, zalaže se za kombinovani pristup u lečenju, odnosno za korišćenje i lekova i psihoterapije.

Naime, jasno je da će lekovi pomoći da se pacijent brzo i efikasno reši telesnih simptoma, dok će uz psihološki tretman uvežbati da kontroliše strahove.

Lečenje anksioznosti prirodnim metodama

Svakako se na forumima dele iskustva o tome da je moguće pobediti anksioznost uz korišćenje određenih prirodnih i biljnih preparata, te da je ovaj poremećaj rešiv.

U principu, najčešće se kao pomoć koriste one biljke koje imaju već poznata umirujuća svojstva, kakve su matičnjak, valerijana, kantarion, kamilica.

Kada su u pitanju pomenute biljke, po pravilu se koriste čajevi ili tinkture, po savetu lekara i u određenoj dozi koja se mora poštovati.

Kamilica je pre svega poznata kao bezbedna za tretman anksioznog poremećaja kod dece, posebno u formi čaja, koji se pije pred spavanje.

Kantarion je biljka poznata i kao gospina trava, a često se preporučuju ulje (kapi) ili čaj za ublažavanje manifestacija strahote, napetosti, nervoze i nesanice.

Matičnjak je jedan od veoma snažnih prirodnih antidepresiva, kada se upotrebljava dovoljno dugo, pa ublažava strah i nagle promene raspoloženja.

Stručnjaci fitoterapije međutim, smatraju da je potrebno da se nakon 2-3 meseca korišćenja ovog čaja od matičnjaka, napravi kraća pauza od oko 15 dana.

Valerijana je poznata biljka u tretmanu svih vrsta depresivnih i paničnih stanja, te uspešno nosi epitet „prirodnog antidepresiva.

Smatra se da ova biljka, obično u formi tinkture, pomaže da se ublaži nervna napetost i nesanica, a uz to otklanja i grčeve i napetost mišića.

Neki travari preporučuju da se valerijana kombinuje sa hmeljom u formi čajne mešavine, jer tako značajnije utiče na smanjenje strahova i menjanje raspoloženja.

Pored biljne terapija, u borbi protiv anksioznosti pomažu i joga i takozvani psihološki trikovi, koji se mogu pronaći online, i veoma lako sprovesti.

Naravno, jako su delotvorne i vežbe disanja, te stalna fizička aktivnost, manje stresa odnosno više odmora i relaksacije, „skretanje misli“ na neki posao ili hobi.

Da li je anksioznost prolazna?

Mada se danas anksioznost smatra „epidemijom savremenog vremena“, može se zapravo smatrati da je u pitanju jedan prolazan poremećaj, ako se na vreme tretira.

Naime, potrebno je da se uz medikamentnu terapiju kombinuje i psihološki pristup, te je važna i saradnja pacijenata i podrška porodice i najužeg kruga bliskih osoba.

Kada neko shvati i prihvati da ima problem, što i jeste suština bihejvioralnog psihoterapijskog pristupa, može se reći da postoji šansa za oporavak od stanja.

Veoma je značajno da se pacijenti „osveste“ i shvate šta je realan a šta iracionalan strah, te da makar tako počnu da presecaju začarani krug anksioznog stanja.

Dakle, ako postoji upornost i pravilan pristup svakom pacijentu, može da se kaže anksioznost je prolazna bolest, te da se uz puno truda može izlečiti.

Nekada nije na odmet da se na forumima pročitaju i iskustva drugih pacijenata koji su imali sličan problem, te da se razmene saveti, metode pomoći i terapije.

Šta je test anksioznosti?

Kada se govori o testu anksioznosti, zapravo se misli na procenu sopstvenih simptoma, kako bi neka osoba utvrdila da li ima ili nema anksiozni poremećaj.

Svakako je jasno da su ovi psihotestovi nedovoljno pouzdani, i da pravu dijagnozu treba da postavi lekar specijalista ili psiholog, ali ako neko posumnja može da uradi i „brzi test“.

Princip testa jeste da se izvrši procena postojanja nekog od glavnih telesnih i psiholoških simptoma, na bazi „kviza“ i „blic pitanja“, te da posluži za samoprocenu.

Naime, kako je napred navedeno, zamagljen vid i anksioznost su usko povezani, ali ne treba smatrati da je to nužno simptom navedenog poremećaja.

Isto tako, anksioznost je praćena – mučninom; gušenjem; znojenjem; lupanjem srca; bolom u grudima; plitkim disanjem; vrtoglavicom; porastom krvnog pritiska.

Različite vrste testova su svakako različito koncipirane, ali je jasno da bez konsultacije sa lekarom ne treba da se postavlja samo-dijagnoza ili uzima terapija na svoju ruku.

Ostavite komentar